Thu10172019

Last updateTue, 15 Oct 2019 12pm

Font Size

Profile

Menu Style

Cpanel
Back You are here: Home Knjige i tekstovi ODABRANI TEKSTOVI Paskal, Suhravardi -filozof ili mistik?

Paskal, Suhravardi -filozof ili mistik?

U svom delu "Istorija filozofije" Vil Djurant piše: "U nama odzvanja glas, dvosmislen i nejasan, koji nas poziva prvoj ljubavi, ljubavi prema mudrosti. U filozofiji postoji uživanje čije značenje razume i opaža svako ko traži znanje, sve dok ga nužnosti koje vladaju u materijalnom životu iz visokog sveta ideja ne spuste dole, na područje ovozemaljske borbe. Da bi se postalo filozofom nije dovoljno imati tanane misli ili osnovati pravac, već da volimo mudrost i živimo po njenim prostim, čestitim i pouzdanim pravilima". (1)
Cilj nam je da u ovom članku kažemo nešto o dvojici mudraca, jednom zapadnjaku i drugom istočnjaku, Paskalu i Suhravardiju. Iako se njihova imena pominju u filozofskim delima, ipak se još uvek pretresa pitanje mogu li se oni, uopšte, nazvati filozofima?
Paskal je francuski naučnik koji je živeo u 17. veku (1623-1662). Bio je neobično obdaren matematičar. 1642. je izumeo prvu upotrebljivu računsku mašinu koja je tadašnje ljude oslobodila korišćenja mastila i hartije. Postavio je, takođe, osnove za modernu teoriju verovatnoće, koja se danas smatra važnim ogrankom matematike. Paskal je u početku sledio Dekarta s kojim se saglasio da u nauci ne treba uzeti za argument bilo čije reči i da je potrebno sam doći do istine. Kasnije su ga privukle verske rasprave. Paskal je smatrao da čoveku nije dostupno znanje o Istini, zato što mu nije dostupno znanje o nastanku i kraju postojanja, već može znati samo nešto od onoga što se nalazi u sredini. Paskal telesno postojanje smatra ništavnim spram duhovnog, a čoveka, materijalno slabog i siromašnog, smatra velikim u duhu i umu. On kaže: "čovek je najnemoćnije od svih stvorenja u prirodi, nije ništa veći od biljke, ali je biljka koja ima razum. Nije potrebno da se ceo svet udruži da bi njega uništio. Za to je dovoljna samo jedna kap vode, ali ako se i ceo svet okrene protiv njega, on je opet plemenitiji, jer on zna da umire. Svet koji nad njim ima prevagu, nema snagu njegovog shvatanja i opažanja.
Nakon što iznosi pohvalu na račun uma, Paskal objašnjava da postoji nešto što je iznad njega, a to je "ljubav", koja je Božanskog porekla. On znanje i verovanje zasniva na unutrašnjem prosvetljenju i kaže: "Srce poseduje razloge koji umu nisu dostupni".
Dakle, možemo li, imajuću na umu pomenuto, Paskala svrstati među filozofe?
Šahabudin Jahja Suhravardi, poznat kao Šejh-ul išraq (učitelj iluminacije), rođen je 1155. godine (549. s.h.) u blizini današnjeg Suhravarda u Iranu. (2) Suhravardi je imao posebno poštovanje prema trojici mudraca, Hermesu, Zaratustri i Platonu, koje smatra svojim duhovnim precima, i čije ideje je iscrpno koristio. On veruje da je filozofija Istoka snažno uticala na Zapad. Primera radi, Edekses Kenidsi, bio je veliki matematičar koji je posećivao Platonovu Akademiju gde je objašnjavao Zaratustrino učenje. Sličnog mišljenja bio je i Anri Korben, koji je verovao da je istočnjačka mudrost umnogome uticala na Zapad. (3) Koplston, pak, u svojoj Istoriji filozofije zaključuje: "Stare Grke treba smatrati prvim evropskim misliocima i naučnicima bez presedana. (4). Ideje učitelja iluminacije (šejh išraq), koje se nazivaju hekmate išraqi (filozofija iluminacije), zasnovane su na ovoj ideji i viziji. U filozofiji iluminacije ili istočnoj teozofiji, posebno mesto imaju i uživaju veliki značaj racionalno dokazivanje, rasuđivanje i argumentacija. Suhravardi eksplicitno kaže: "Ako neko nije vešt u polemici i dokazivanju i običnoj mudrosti, ne može doći do mudrosti iluminacije, i za njega neće biti moguće da shvati njenu istinitost".
Suhravardi se usprotivio mudracima peripatetičke škole i njihove stavove izložio kritikama, ali to ne znači da je protiv racionalne spekulacije i dokaza. Po njegovom mišljenju, bogobojaznost i oslanjanje na Boga čuvaju čoveka od neuspeha i razočarenja, i spečavaju ga od pada u ambis propasti. On smatra da je za duhovnog putnika neophodno da se pridržava Božije knjige i tradicije Njegovog poslanika (S) i uveren je da se pod zracima muhamedanske svetlosti (S) može doći do istine o prošlim verama i mudrosti prethodnika. On veruje da jedan filozof treba da obrati pažnju na plemenite ajete časnog Kur'ana, i da ih čita samo onda kad oseća posebnu vrstu radosti i ekstaze i na način kao da su objavljeni samo povodom njega. Interesantne su njegove reči: "Ovoj mudrosti valja podučiti nekoga ko je dobro upoznao način peripatetičara i zaljubljenik je u Božansko svetlo, i pre nego što krene, treba da se u periodu od četrdeset dana posveti samodisciplini i odrekne konzumiranja životinjskog mesa i smanji svoju ishranu".
Suhravardijeva filozofija je utemeljena na svetlosti i manifestaciji. Pojam manifestacije, poput pojma same egzistencije, jeste evidentan pojam koji se nalazi iskljucivo u čovekovom razumu, dočim njegova ekstenzija u spoljnem svetu formuliše osoben realitet i zbilju koja neprestano rasvetljuje i razjašnjava sve ostalo, a koja je istodobno sama u svojoj biti jasna.
U svom najvažnijem delu, "Hikmat ul-išraq", Suhravardi kaže: "Ako u sferi postojanja postoji neka stvar, kojoj nije potrebna definicija i objašnjenje i koja se sama po sebi manifestuje i ispoljava, ono što utiče na manifestovanje drugih stvari je definitivno svetlost".
Prema tome, iluminativna filozofija predstavlja onovrsne temelje verovanja koji se zasnivaju na filozofovoj spoznaji prvotnih manifestacija intelektualnih svetlosti (arhađela) i prelivanja svetlosti preko duša, onda kada napuste tela."
Zapravo, filozofija šejha išraqa zahteva unutrašnju viziju, praktičnu gnostičku mudrost i polazak na duhovno putovanje.
Suhravardi je filozof-realista, jer isto kao što se oslanja na unutarnje gledanje i za stizanje do istine preporučuje unutrašnju purifikaciju, on i logičko rasuđivanje smatra pouzdanim i potrebnim čoveku.
Iz pregleda stavova dvojice mudraca, Suhravardija i Paskala, primećujemo da su obojica dovoljno obraćali pažnju na intelektualno znanje, kako Paskal koji je bio odličan matematičar, tako i šejh išraq koji je dobro poznavao peripatetičarsku (meša') filozofiju. Oni su došli do zaključka da se neke istine mogu spoznati putem razuma i intelekta, ali je za zaokruživanje puta, kojim se dolazi do Istine, potrebno osloniti se na gnostičko i duhovno putovanje. Pravac kretanja čoveka počinje od čula, nastavlja se razumom, a završava u srcu.


Izvori:

1. Vil Djurant, Istorija filozofije
2. Dr Ibrahimi Dinani, Zraci vizije i filozofije Suhravardija
3. Ibid.
4. Frederik Koplston, Istorija
5. Dr Ibrahimi Dinani, Zraci vizije i filozofije Suhravardija